Пређи на садржај

Александар Обрадовић (узбуњивач)

С Википедије, слободне енциклопедије
Александар Обрадовић
Датум рођења(1979-03-02)2. март 1979.(45 год.)
Место рођењаВаљево, СР СрбијаСФР Југославија
ОбразовањеВисока пословна школа струковних студија Ваљево
Занимање
ПослодавацМладен Петковић (до 18. септембра 2019)
ДеловањеОбјављивању докумената који откривају корупцију у државном предузећу Крушик
Награде
  • Почасни грађанин Шапца
  • Награда града Шапца у категорији развоја демократских вредности и поштовања људских права и слобода
  • Храбри глас

Александар Обрадовић (Београд, 2. март 1979[1]) српски је узбуњивач који је објавио документе који су открили корупцију и превару у јавном предузећу Крушик. Ухапшен је 18. септембра 2019. на свом радном месту за оптужбе за шпијунажу[2] и пребачен је у Окружни затвор у Београду. Његово хапшење покренуло је више протеста широм Србије. Дана 14. октобра 2019. године донета је одлука Вишег суда у Београду којом је пуштен из затвора и осуђен на кућни притвор.[3] Након више протеста и јавног притиска, Обрадовић је пуштен из кућног притвора 18. децембра 2019. године.[4] Истрага против њега још увек је у току, али није било оптужнице.[5] Француска филијала организације Amnesty International назвала је Обрадовића „Српски Сноуден”.[2] Тренутно је незапослен јер његова суспензија из Крушика није подигнута.[6]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Породица

[уреди | уреди извор]

Александар Обрадовић је рођен 2. марта 1979. године у Ваљеву, годину дана након што су му родитељи одселили из Тутина. Отац му је радио у фабрици Србијанка, а мајка се запослила у Крушику 1980. године. Оба родитеља су му завршила факултете. Његова мајка је дипломирала са најбољим успехом, а према речима Обрадовића, она је фантастичан програмер и даје му велику подршку. Сестра му је рођена када је имао пет година.[1]

Образовање

[уреди | уреди извор]

Првих осам година школовања завршио је у ОШ „Жикица Јовановић Шпанац” у Ваљеву. Даље школовање наставио је у Средњој економској школи и у Високој пословној школи струковних студија где је и дипломирао.[7]

Кошаркашка каријера

[уреди | уреди извор]

Са 8 година развио је љубав према кошарци и почео да тренира у кошаркашком клубу Металац. Постао је капитен своје генерације која је почела да прави запажене резултате на турнирима и увек је био међу три најбоља стрелца лиге. Постао је професионални играч Металца, али је због незадовољства према играчима у клубу напустио професионалну кошарку са 20 година.[7]

Скандал у Крушику

[уреди | уреди извор]

Објављивање докумената

[уреди | уреди извор]

Године 2014. генерални директор фабрике постао је Младен Петковић, члан владајуће Српске напредне странке. Често се сукобљавао са радницима фабрике и стварао оно што је Обрадовић назвао „атмосфером напетости и страха”. Од тада је Обрадовић почео да прикупља доказе његовог лошег управљања, а када је Обрадовић унапређен у менаџера, открио је финансијску превару.[8] Компанија ГИМ, коју је заступао отац владиног политичара Небојше Стефановића, купила је 2017. године оружје од Крушика по повлашћеној цени која је према Обрадовићевим речима била „неразумно ниска, на граници губитка”. Након овог уговора ГИМ је са годишњег профита од неколико милиона порастао на преко милијарду.[9] Обрадовић је открио документе о продаји истраживачкој новинарки Диљани Гајтанџиевој која је објавила да је оружје које је извезао ГИМ завршило у рукама бораца ИСИС-а у Јемену. Она је позвала да Србија прекине продају оружја Саудијској Арабији јер је то оружје завршило у рукама терориста, али није добила одговор.[10]

У 15 часова 18. септембра у фабрику је дошло око 10 агената БИА и ухапсило Обрадовића, а после око 20 минута је предат службеницима тужилаштва за високотехнолошки криминал. Пребацили су га у полицијску станицу у Београду одакле је упућен у Окружни затвор у Београду.[11]

Протести против његовог хапшења

[уреди | уреди извор]

У Ваљеву, Новом Саду и Београду одржани су протести са захтевима за ослобађање Обрадовића на којима је учествовало више десетина хиљада људи.[12] Говорници протеста назвали су Обрадовића „херојем нашег времена” и тражили да се одмах пусти на слободу.[13] Само два дана након што је Обрадовић премештен из Окружног затвора у кућни притвор, телефоном је одржао говор на протесту у Београду. Рекао је да себе не види као хероја, већ као обичног човека који није желео да компанија која запошљава хиљаде људи пропада због корупције.[14]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Radovanović, Rade (2020-02-16). „Aleksandar Obradović: Olako sam se odrekao jurenja za snovima”. Dnevni list Danas (на језику: српски). Приступљено 2020-12-14. 
  2. ^ а б „Francuski ogranak AI: Uzbunjivač Obradović – Srpski Snouden”. Dnevni list Danas (на језику: српски). 2020-06-02. Приступљено 2020-12-15. 
  3. ^ „Afera Krušik: 'Izmišljanje' ili prikrivanje”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2020-12-14. 
  4. ^ „Obradović za RSE po ukidanju pritvora: Nisam konačno slobodan”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2020-12-15. 
  5. ^ „Pola godine nakon hapšenja, uzbunjivač Obradović bez optužnice i pod suspenzijom”. N1 Srbija (на језику: српски). Архивирано из оригинала 30. 10. 2020. г. Приступљено 2020-12-15. 
  6. ^ Radovanović, Zoran (2020-09-21). „Godinu dana od afere Krušik: Aleksandar Obradović i dalje talac režima”. Dnevni list Danas (на језику: српски). Приступљено 2020-12-18. 
  7. ^ а б Radovanović, Rade (2020-02-16). „Aleksandar Obradović: Olako sam se odrekao jurenja za snovima”. Dnevni list Danas (на језику: српски). Приступљено 2020-12-15. 
  8. ^ Neal, Will. „The Price of Blowing the Whistle”. www.occrp.org (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-17. 
  9. ^ „Serbian Minister's Father 'Mediated Saudi Weapon Sales'. Balkan Insight (на језику: енглески). 2018-11-22. Приступљено 2020-12-17. 
  10. ^ „Arms Watch journalist says Serbia had to stop arms exports to Saudi Arabia”. N1 Srbija (на језику: српски). Архивирано из оригинала 25. 02. 2020. г. Приступљено 2020-12-17. 
  11. ^ „Uzbunjivač Obradović za BIRN: Želeo sam da se sazna istina o Krušiku”. Javno (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 25. 10. 2021. г. Приступљено 2020-12-17. 
  12. ^ „'1 od 5 miliona': Zatražena sloboda za Aleksandra Obradovića”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2020-12-18. 
  13. ^ „Protest SzS u Novom Sadu zbog Aleksandra Obradovića: Nemaju nijedan dokaz”. N1 Srbija (на језику: српски). Архивирано из оригинала 03. 02. 2020. г. Приступљено 2020-12-18. 
  14. ^ „Aleksandar Obradović: Nema povlačenja, nema ni korak nazad (Foto/Video)”. Dnevni list Danas (на језику: српски). Приступљено 2020-12-18.